МЕСА ВЕРДЕ, У КОЛОРАДУ, У ЛАВИРИНТУ КАЊОНА Зелени сто ишчезлог народа Народ Пуебло живео је ту од средине VI до почетка XIV века, најпре у полуземуницама на великом платоу, потом у необичним насељима подигнутим у поткапинама на литицама кањона. Трагови указују на његов стални развој и напредак. А онда је око 1300. године, за само једну или две генерације, све запустело. Становници Меса Верде (Зеленог стола) одселили су се ка Новом Мексику и Аризони. Први забележени нововековни сусрет са овим несвакидашњим насеобинама збио се 1765, а од 1906, одлуком америчког председника Теодора Рузвелта, Меса Верде је национални парк
Текст и фото: Јосип Шарић
Док се путује из Долине споменика (Monument Valley), тачније од популарна Четири угла (Four Corners), ка Меса Верде (Mesa Verde) мирна вожња аутомобилом повремено одаје утисак лебдења над коловозом. Уљуљкан у ту пријатност и засут визуелним атракцијама које га све време прате, путник лако сметне с ума да током путовања скоро да не среће друга возила, дуж пута нема бензинских пумпи, нема градова, нема ранчева... Нема ни сигнала мобилне телефоније било ког оператера. Када постане свестан тих детаља, одједном му бива јасна неописива разлика између густо насељене Европе и још увек пустог, пространог и дивљег америчког југозапада.
Меса Верде се налази у држави Колорадо (Colorado), у округу Монтезума (Montezuma County). На одредиште стижемо по мрклом мраку, потпуно несвесни шта нас очекује, док покушавамо да у тмини назремо бар делић онога што памтимо са фотографија које смо видели спремајући се за то путовање. Са свитањем праменови ретке магле се разилазе и пред нама се указује свет цео претворен у велики лавиринт сачињен од мноштва кањона који у себи крију причу о народу давно и тајанствено ишчезлом.
Суморни трагови великог пожара који је за собом оставио спаљена и тужно огољена стабла пондероса бора (ponderosa pine), а са којима смо се суочили на самом доласку у Меса Верде, бивају објашњени речима једног од ренџера. Летња суша и повремени налети грмљавинског невремена изазивају пожаре који се на простору националног парка углавном не гасе. Све је остављено природи, њеном хиру и способности обнове без уплитања човека. Посебан утисак оставља податак да ће спорорастућим боровима бити потребно око 200 година да се део шуме врати у стање у којем је била у тренутку избијања пожара. Шта је уопште Меса Верде? Име потиче из шпанског језика и значи зелени сто. Међутим, геолози би рекли да је пре реч о платоу са постепеним нагибом и падом у једном правцу, него да је то изолованa висораван окружена пустињама и планинама. Данашњу топографију обликовали су у геолошком смислу новији процеси. Иако је клима претежно сува, Меса Верде је динамично место које периодични бујични токови и даље обликују, формирајући бројне испреплетане кањоне вертикалних литица. С обзиром на то да целу област чине седиментне стене, ерозиони процеси су у тим литицама формирали бројне велике поткапине. За разлику од преријских области северноамеричког континента, којим су се кретали номадски народи, поткапине су постале уточиште за народ који је водио седентарни начин живота развијајући своју културу у Меса Верде током неколико векова, у периоду између 550. и 1300. године.
РАЗДОБЉЕ ПРВИХ ИСТРАЖИВАЊА
Први сусрет са материјалним остацима те велике заједнице шпански и мексички истраживачи имали су тек 1765. када је експедиција под вођством Хуана Марије де Ривере (Juan Maria de Rivera) уочила неке руине али у својим записима нису оставили о томе детаљније податке. Цела та област им је привукла пажњу као веома упечатљиво природно обележје али с обзиром на неприступачност и велику удаљеност од насеља европских досељеника, приликом освајања југозапада углавном је заобилажена. Први публиковани запис о уласку у Меса Верде дугујемо геологу Ј. С. Њуберију (J. S. Newberry), члану групе која је 1859. године тражила лакопролазну руту кроз Нови Мексико (New Mexico) и Колорадо за железницу чија се изградња увелико планирала.
Виљем Х. Џексон (William H. Jackson), вођа фотографске екипе која је била део геолошко-географске експедиције, био је први посетилац Меса Верде који је визуелно документовао постојање зиданих објеката у поткапинама. Он је током 1874. године истраживао и снимао планине југозападног Колорада и том приликом је фотографски забележио постојање једног малог двоспратног објекта, релативно безначајне грађевине, која је данашњим посетиоцима националног парка недоступна. Фотографије које је у Меса Верде септембра те године снимио Џексон помогле су да се пажња јавности коначно усмери на тај регион.
Но, осим знатижељне јавности, Меса Верде је постао мета и недобронамерних па је у децембру 1886. године, у часопису Денвер Трибјун Рипабликен (Denver Tribune Republican), у свом уводнику уредник изразио забринутост због тога што „вандали савремене цивилизације” уништавају локације са археолошким налазима и нагласио да је том подручју потребна савезна или државна заштита.
Тачно две године након тог текста, једног олујног децембарског дана 1888. године Ричард Ведерил (Richar Wetherill) и Чарлс Мејсн (Charles Mason) трагајући за одлуталим говедима ступили су у тајанствени свет Меса Верде. Пред собом су први пут угледали поткапину са објектом којем је Ричард дао име Палата на литици (Cliff Palace) по којем је он и данас познат. Ричард је током својих лутања по Меса Верде стално наилазио на трагове ранијег живота и у неке мање објекте је гоњен истраживачком грозницом улазио тражећи старе артефакте. Своје активности је наставио у тој мери да је до 1890. године са сарадницима истражио 182 насеобине у Меса Верде, од којих је 106 уочио само у Навахо кањону (Navajo Canyon). Најупечатљивијим објектима тада је дао имена по којима су они познати и данас. Током тих истраживања Ричард и сарадници вршили су и ископавања, не баш контролисана и стручна, прикупљајући најразличитије артефакте које су приказивали на сајмовима али и продавали приватним сакупљачима и научним институтима. Ричард је чак покушавао, мада узалуд у то време, да заинтересује Смитсонијан институт (Smithsonian Institute) и Пибоди музеј (Peabody Museum) да се прихвате спонзорства за даља истраживања. Његов отац Бенџамин (Benjamin Wetherill) писао је Смитсонијан институту два пута износећи мишљење да простор треба да буде проглашен националним парком или ће туристи уништити рушевине, занемарујући чињеницу да његов син то већ увелико чини. А било је и оних који су од Ведерила тражили помоћ у својим истраживањима Меса Верде. Један од њих био је и барон Густав Норденскјелд (Gustaf Nordenskiöld), члан Шведске академије наука (Royal Swedish Academy of Sciences), који је 1891. године, уз Ричардову помоћ, извео студиозна ископавања у објектима познатим као Дуга кућа (Long House), Кућа са степеницама (Step House) и Кодак кућа (Kodak House). Током тих ископавања сакупио је вредну колекцију коју је чинило 600 артефаката и које је пребацио у Национални музеј у Хелсинкију (The National Museum of Finland, Helsinki), у којем се и данас чувају. Хумани остаци и гробни прилози су тек 2019. године враћени данашњим баштиницима културе народа Пуебло који је у Меса Верде живео. На основу својих налаза Норденскјелд је написао и прву научну расправу о материјалним остацима народа Пуебло под називом Становници литица у Меса Верде (The Cliff Dwellers of the Mesa Verde).
СТОЛЕЋА СТАЛНОГ НАПРЕДОВАЊА
У међувремену јавност је била шокирана очитим вандализмом којим су остаци у Меса Верде годинама нарушавани и јавио се снажан покрет са иницијативом да се цео тај простор стави под заштиту закона. Те тежње су уродиле коначним проглашењем Меса Верде националним парком 29. јуна 1906. године, што је учињено по налогу председника Теодора Рузвелта (Theodore Roosevelt), који је био познат као велики љубитељ природе и поборник њене заштите. Након тога, од 1908. године, почела су систематска истраживања, која трају и данас, и током којих је регистровано око 5.000 археолошких налазишта и 600 насеља подигнутих у поткапинама на литицама кањона. Конзервација и рестаурација многих објеката омогућили су да парк коначно 1972. године званично буде отворен за посетиоце који су могли да стекну бољи увид у начин живота те популације и уживају у њиховим архитектонским достигнућима. Године 1978. Национални парк Меса Верде доспео је и на УНЕСКО (UNESCO) листу светске културне баштине. Ко су били градитељи и житељи тих поткапинских насеобина? Припадници народа Пуебло су се у Меса Верде населили око 550. године. Током наредних двеста година живели су на самом платоу Меса Верде у полуукопаним земуницама, које су биле груписане у мала села. Становници су се бавили ловом и прикупљањем дивљих јестивих плодова. Развили су и савршен начин узгајања три пољопривредне културе које су називали „три сестре” и које су чиниле основу њихове исхране. Наиме, гајили су заједно кукуруз, пасуљ и бундеве. Стабљике кукуруза пружале су структуру за пењање врежа пасуља и на тај начин је елиминисана потреба за коришћењем мотки. Пасуљ је земљишту обезбеђивао азот који су у свом расту користиле друге две културе. А бундева је спречавала раст корова, листови су стварали микроклиму правећи сенку и задржавајући влажност земљишта, док су њене бодљикаве вреже одвраћале штеточине од уништавања кукуруза и пасуља. Пре почетка прављења посуда од печене керамике правили су посуде плетењем врбовог прућа али понекад и упредањем зечје или творове длаке. Оруђе и оружје правили су од дрвета, кости и камена. Користили су лук и стреле, ножеве, шила, камене жрвњеве за млевење кукуруза... У периоду између 550. и 750. године први насељеници тог простора живели су у некој врсти полуземуница, закошених надземних зидова, са равним кровом и малим отвором у његовом центру, за који се сматра да је могао да има неко симболично значење. Око 750. године ова заједница, која је успешно напредовала већ два века, почиње изградњу надземних објеката вертикалних зидова чију конструкцију су још увек чиниле дрвене облице и ћерпич. Око 1000. године унапређују своју вештину градње и тада као основни материјал почињу да користе камен. Око 1200. године почела је изградња објеката у поткапинама. Зидови постају масивни, што омогућава дизање чак два или три спрата, док цео објекат може да има и више од педесетак просторија. Унапређења се примећују и у квалитету израде керамичких посуда које добијају и декорације изведене црном бојом на белој подлози.
ОДЛАЗАК И ТИШИНА
У такозваном класичном Пуебло периоду који обухвата време између 1150. и 1300. године у компактним поткапинским насељима живело је на хиљаде припадника народа Пуебло. Живот у тим заклоњеним објектима омогућавао је бољу заштиту од временских непогода али и потенцијалних непријатеља. Ипак, око 1300. године, у временском распону од једне или две генерације, комплекс насеља у Меса Верде је потпуно опустео. Прави узроци нису јасно дефинисани. Научници износе неколико теорија – од тога да су микроклиматске промене изазвале сушу која је уништила усеве изазвавши вишегодишњу глад, преко социјалних и политичких проблема до тога да су вишевековно коришћење земљишта и лов довели до осиромашења природних ресурса. Који год да су били разлози непобитна је чињеница да је цела популација мигрирала ка простору данашњег Новог Мексика (New Mexico) и Аризоне (Arizona). Многи од данашњих припадника народа Хопи (Hopi), Зуни (Zuni), Акома (Acoma) и Лагуна Пуебло (Laguna Pueblo) су директни потомци некадашњих градитеља потпакпинских насеља у Меса Верде.
Савремени посетиоци овог фасцинантног комплекса у прилици су да обиђу бројне, лако доступне грађевине али и неке теже приступачне. Ренџери посетиоце из групе коју воде редовно упозоравају да уколико имају срчане сметње, клаустрофобију, акрофобију или сличне проблеме добро размисле да ли ће кренути у обилазак таквих објеката. Обиласком поткапинских насеља посетиоци могу да се увере у вештину старих градитеља и сагледају какве су биле и какве могу да буду данас последице неумереног коришћења ограничених природних ресурса. Љубазни ренџери, музејска поставка у центру за посетиоце, филмови и публикације које им тамо стоје на располагању, додатно осветљавају причу о сјајним и тајанственим неимарима у Меса Верде.
Обилазак Меса Верде није само пуко суочавање са чудесним грађевинским подухватима народа Пуебло. Иако су артефакти које су за собом оставили одавно постали део музејских и приватних колекција, у неким од објеката још увек се insitu могу видети жрвњеви којима је млевен кукуруз, а на падинама испод поткапина налазе се ретки фрагменти керамичких посуда. Управо ти предмети, који око 700 година у себи крију причу о својим власницима, довели су до тога да посету Меса Верде доживимо као путовање времепловом које је дало много одговора, изнедрило још више питања али и променило наше поимање прошлости, као и сагледавање, често неприметне, крхкости друштва које може у трену да се уруши остављајући за собом само трагове свог бивствовања.
***
Свет је мали, али не довољно
На платоу Меса Верде срели смо брачни пар припадника народа Навахо. Из приколице су продавали fried bread који смо пожелели да пробамо као традиционално јело које Навахо припремају. Прихвативши храну у руке суочили смо се са класичним уштипцима који се спремају на целом Балкану. Док смо коментарисали „Навахо уштипке” човек нам је са одушевљењем причао о Јелени Јанковић и Ани Ивановић које је обожавао, док му је сама Србија била већ много магловитији појам и није могао да је сведе у њему познате географске оквире.
***
Једноставно, а генијално
Становници насеља на литицама Меса Верде су на платоу изнад поткапина урезивали канале у стену да би се, текући кроз њих, кишница капиларним током сливала у саму поткапину и мале базене који су заправо били резервоари питке воде. На стрмим падинама на којима би се у монсунском периоду јављали бујични токови правили су бране које би задржавале земљу ношену кишницом. Тако су формиране минијатурне платформе на којима су у сушном периоду гајили поврће.
***
На коленима
Неки од улаза у поткапинска насеља се налазе у стенским пукотинама и толико су уски, да мало крупнији посетилац мора добро да увуче стомак како би успео да прође. На другом месту такав пролаз је зазидан, а у њему је као улаз у комплекс остао мали четвртасти отвор у зиду који данас баца на колена све посетиоце. Некада савршено брањен прилаз непожељнима, на симболичан начин присиљава савремене посетиоце да искажу своје поштовање давним градитељима.
Док се путује из Долине споменика (Monument Valley), тачније од популарна Четири угла (Four Corners), ка Меса Верде (Mesa Verde) мирна вожња аутомобилом повремено одаје утисак лебдења над коловозом. Уљуљкан у ту пријатност и засут визуелним атракцијама које га све време прате, путник лако сметне с ума да током путовања скоро да не среће друга возила, дуж пута нема бензинских пумпи, нема градова, нема ранчева... Нема ни сигнала мобилне телефоније било ког оператера. Када постане свестан тих детаља, одједном му бива јасна неописива разлика између густо насељене Европе и још увек пустог, пространог и дивљег америчког југозапада.
покушавамо да у тмини назремо бар делић онога што памтимо са фотографија које смо видели спремајући се за то путовање. Са свитањем праменови ретке магле се разилазе и пред нама се указује свет цео претворен у велики лавиринт сачињен од мноштва кањона који у себи крију причу о народу давно и тајанствено ишчезлом.
Шта је уопште Меса Верде? Име потиче из шпанског језика и значи зелени сто. Међутим, геолози би рекли да је пре реч о платоу са постепеним нагибом и падом у једном правцу, него да је то изолованa висораван окружена пустињама и планинама. Данашњу топографију обликовали су у геолошком смислу новији процеси. Иако је клима претежно сува, Меса Верде је динамично место које периодични бујични токови и даље обликују, формирајући бројне испреплетане кањоне вертикалних литица. С обзиром на то да целу област чине седиментне стене, ерозиони процеси су у тим литицама формирали бројне велике поткапине. За разлику од преријских области северноамеричког континента, којим су се кретали номадски народи, поткапине су постале уточиште за народ који је водио седентарни начин живота развијајући своју културу у Меса Верде током неколико векова, у периоду између 550. и 1300. године.
Први сусрет са материјалним остацима те велике заједнице шпански и мексички истраживачи имали су тек 1765. када је експедиција под вођством Хуана Марије де Ривере (Juan Maria de Rivera) уочила неке руине али у својим записима нису оставили о томе детаљније податке. Цела та област им је привукла пажњу као веома упечатљиво природно обележје али с обзиром на неприступачност и велику удаљеност од насеља европских досељеника, приликом освајања југозапада углавном је заобилажена. Први публиковани запис о уласку у Меса Верде дугујемо геологу Ј. С. Њуберију (J. S. Newberry), члану групе која је 1859. године тражила лакопролазну руту кроз Нови Мексико (New Mexico) и Колорадо за железницу чија се изградња увелико планирала.
безначајне грађевине, која је данашњим посетиоцима националног парка недоступна. Фотографије које је у Меса Верде септембра те године снимио Џексон помогле су да се пажња јавности коначно усмери на тај регион.
пут угледали поткапину са објектом којем је Ричард дао име Палата на литици (Cliff Palace) по којем је он и данас познат. Ричард је током својих лутања по Меса Верде стално наилазио на трагове ранијег живота и у неке мање објекте је гоњен истраживачком грозницом улазио тражећи старе артефакте. Своје активности је наставио у тој мери да је до 1890. године са сарадницима истражио 182 насеобине у Меса Верде, од којих је 106 уочио само у Навахо кањону (Navajo Canyon). Најупечатљивијим објектима тада је дао имена по којима су они познати и данас. Током тих истраживања Ричард и сарадници вршили су и ископавања, не баш контролисана и стручна, прикупљајући најразличитије артефакте које су приказивали на сајмовима али и продавали приватним сакупљачима и научним институтима. Ричард је чак покушавао, мада узалуд у то време, да заинтересује Смитсонијан институт (Smithsonian Institute) и Пибоди музеј (Peabody 
Museum) да се прихвате спонзорства за даља истраживања. Његов отац Бенџамин (Benjamin Wetherill) писао је Смитсонијан институту два пута износећи мишљење да простор треба да буде проглашен националним парком или ће туристи уништити рушевине, занемарујући чињеницу да његов син то већ увелико чини. А било је и оних који су од Ведерила тражили помоћ у својим истраживањима Меса Верде. Један од њих био је и барон Густав Норденскјелд (Gustaf Nordenskiöld), члан Шведске академије наука (Royal Swedish Academy of Sciences), који је 1891. године, уз Ричардову помоћ, извео студиозна ископавања у објектима познатим као Дуга кућа (Long House), Кућа са степеницама (Step House) и Кодак кућа (Kodak House). Током тих ископавања сакупио је вредну колекцију коју је чинило 600 артефаката и које је пребацио у Национални музеј у Хелсинкију (The National Museum of Finland, Helsinki), у којем се и данас чувају. Хумани остаци и гробни прилози су тек 2019. године враћени данашњим баштиницима културе народа Пуебло који је у Меса Верде живео. На основу својих налаза Норденскјелд је написао и прву научну расправу о материјалним остацима народа Пуебло под називом Становници литица у Меса Верде (The Cliff Dwellers of the Mesa Verde).
У међувремену јавност је била шокирана очитим вандализмом којим су остаци у Меса Верде годинама нарушавани и јавио се снажан покрет са иницијативом да се цео тај простор стави под заштиту закона. Те тежње су уродиле коначним проглашењем Меса Верде националним парком 29. јуна 1906. године, што је учињено по налогу председника Теодора Рузвелта (Theodore Roosevelt), који је био познат као велики љубитељ природе и поборник њене заштите. Након тога, од 1908. године, почела су систематска истраживања, која трају и данас, и током којих је регистровано око 5.000 археолошких налазишта и 600 насеља подигнутих у поткапинама на литицама кањона. Конзервација и рестаурација многих објеката омогућили су да парк коначно 1972. године званично буде отворен за посетиоце који су могли да стекну бољи увид у начин живота те популације и уживају у њиховим архитектонским достигнућима. Године 1978. Национални парк Меса Верде доспео је и на УНЕСКО (UNESCO) листу светске културне баштине.
Ко су били градитељи и житељи тих поткапинских насеобина? Припадници народа Пуебло су се у Меса Верде населили око 550. године. Током наредних двеста година живели су на самом платоу Меса Верде у полуукопаним земуницама, које су биле груписане у мала села. Становници су се бавили ловом и прикупљањем дивљих јестивих плодова. Развили су и савршен начин узгајања три пољопривредне културе које су називали „три сестре” и које су чиниле основу њихове исхране. Наиме, гајили су заједно кукуруз, пасуљ и бундеве. Стабљике кукуруза пружале су структуру за пењање врежа пасуља и на тај начин је елиминисана потреба за коришћењем мотки. Пасуљ је земљишту обезбеђивао азот који су у свом расту користиле друге две културе. А бундева је спречавала раст корова, листови су стварали микроклиму правећи сенку и задржавајући влажност земљишта, док су њене бодљикаве вреже одвраћале штеточине од уништавања кукуруза и пасуља. Пре почетка прављења посуда од печене керамике правили су посуде плетењем врбовог прућа али понекад и упредањем зечје или творове длаке. Оруђе и оружје правили су од дрвета, кости и камена. Користили су лук и стреле, ножеве, шила, камене жрвњеве за млевење кукуруза...
У периоду између 550. и 750. године први насељеници тог простора живели су у некој врсти полуземуница, закошених надземних зидова, са равним кровом и малим отвором у његовом центру, за који се сматра да је могао да има неко симболично значење. Око 750. године ова заједница, која је успешно напредовала већ два века, почиње изградњу надземних објеката вертикалних зидова чију конструкцију су још увек чиниле дрвене облице и ћерпич. Око 1000. године унапређују своју вештину градње и тада као основни материјал почињу да користе камен. Око 1200. године почела је изградња објеката у поткапинама. Зидови постају масивни, што омогућава дизање чак два или три спрата, док цео објекат може да има и више од педесетак просторија. Унапређења се примећују и у квалитету израде керамичких посуда које добијају и декорације изведене црном бојом на белој подлози. 
У такозваном класичном Пуебло периоду који обухвата време између 1150. и 1300. године у компактним поткапинским насељима живело је на хиљаде припадника народа Пуебло. Живот у тим заклоњеним објектима омогућавао је бољу заштиту од временских непогода али и потенцијалних непријатеља. Ипак, око 1300. године, у временском распону од једне или две генерације, комплекс насеља у Меса Верде је потпуно опустео. Прави узроци нису јасно дефинисани. Научници износе неколико теорија – од тога да су микроклиматске промене изазвале сушу која је уништила усеве изазвавши вишегодишњу глад, преко социјалних и политичких проблема до тога да су вишевековно коришћење земљишта и лов довели до осиромашења природних ресурса. Који год да су били разлози непобитна је чињеница да је цела популација мигрирала ка простору данашњег Новог Мексика (New Mexico) и Аризоне (Arizona). Многи од данашњих припадника народа Хопи (Hopi), Зуни (Zuni), Акома (Acoma) и Лагуна Пуебло (Laguna Pueblo) су директни потомци некадашњих градитеља потпакпинских насеља у Меса Верде.
